Nisam odavno pisao nista o mojim komsinicama. Znam da volite kad ja pisem o njjima, kako su vake i nake. Ja ih zovem komsinice, a neke su podaleko od mene, al eto ne bitno, nije to poenta.
Bilo je to ovako…
Ono bio po ćaršiji da kupim fasungu za kuče, te mesa, te mlijeka, hljeba, ulja ma svega, da ne nabrajam. Pune ruke kesa. I kući, haj kombijem ovim nasim gradskim prevozom. A kona se takodje vracala kuci u istom kombiju. I ono kad smo izasli iz prevozna sredstva sad imamo do kuce nahodat se malo. I u pricu. Te ona poce..
I prica i prica i prica i prica. Idemo uzbrdo nekakvo, a ona podebela i u losoj kondiciji, jedva dise kona al jezik i dalje mlatara i mlatara. Dosli na pola uzbrdice ne more ona da dise jer joj napor uzbrdo, te stade s hodanjem al jezik se ne umara i ne staje. Zanimljivo koliko jezik kod zena ima mnooooogo vise kondicije nego njihovo tijelo ? Čudnovato !
A u mene ruke pune kesa jer sam svasta pokupovao. Prica li ona prica, a meni ruke sve teze i teze. Ja u sebi kontam kako sto prije da dodjem kuci da spustim ove teske kese, i to kontam jos od izlazka iz kombija, a ona ne samo da je tu stala na sred brda, nego i po ravnom dole ne ide brzo. I u po brda ona samo stoji i prica i prica. Sad ja obrazli kakav sam uvijek bio ne mogu da krenem bez nje, i ne mogu da joj prekinem pricu, pažljivo je slusam jer to je valjda kultura, nikako da nadjem nacina da joj kazem da me ruke bole i da imam nekoliko punih kesa u rukama. I slusaj i slusaj, sve stojimo tako u po brda ne krecuci se prema kuci. Stojali mi tako par minuta a u mene ruke odtpadaju od tereta.
Dodje ona nekako do daha, al jos uvijek stoji u mjestu i prica i prica. Te ja nekako krenuh naprijed necel i ona se pokrenuti nakon mozda i dva – tri minuta stajanja, te pokrenu se ona. Al prica i prica i prica. Te gega se ona nekako do njene kuce koja je prije moje kuce.
Kad je ulazila u kucu opet stade pred svoj ulaz da prica i prica. Ja naravno stao i slusam pazljivo, reko sad ce to zavrsit, strpi se jos po sata i prestat ce. Te prica i prica i prica. I ja nekako uletih u njenu pricu pa je ko prekidoh: jes tako je vala, hajd alahimanet kono vidimo se. I nekako se iscupah i krenuh brzokuci. Al ne prekide ona, prica ona jos uvijek, te se ja okrenuh da je saslusam finalne recenice. Te jos minut mozda i pozdravismo se i stigoh napokon kuci.
Al nije ona losa ko osoba, fina je nako žena, samo more pricati pofino dugo. Samo nije ko ova jedna druga moja kona. Joj ta druga moja kona je mogla po 3 sata pricati da je niko ne moze prekinuti ako se dobro ne potrudi pa ne pocne paralelno pricati sa njom. To su vjerovanto svjetski rekordi u broju rijeci po satu. Ima tih zena koji vjerovatno neki poremecaj imaju u glavi, ma nejverovatno koliko mogu dugo pricati. Užas jedan.
Razumijem ja da se ljudi danas požele ispricati sa drugima, jer otudjenost je danas mozda prva riječ oko koje se svi sloze da je glavna osobina drustva. Al daj neki tajming pobogu. Pa i ja sam zivo stvorenje. Daj mi mogucnost makar u tvojih 700 recenica da kazem jednu, a ocekivati da me saslusas je nemoguca misija.
I sjetih se odmah jedne cure koju sam upoznao onlajn. Lijepa onako, povisoka, mlada tad bila, i isprva je pricala lijepo, normalno se ponasala. I razmijenimo brojeve telefona. Sreca samo preko telefona smo se bili uvezali i sreca nisam je upoznaao uzivo. Joooj majko moja kolko je ta mogla pricati. Nazove ona mene na onaj viber (ja nju jednom dok ona mene 10 puta nazove) pa po 4-5 sati melje i melje. I ja ako kad uhvatim, tj prekinem je, da kazem jednu recenicu svakih 15-30 minuta i ona opet. Ne valja njoj niko na svijetu, cijeli svijet je protiv nje, ali eto ona je dobre duse i nek im Bog plati. I slusam smarajucu logiku njene price i stalno kontam da ce to valjda privremeno i postat ce onda normalna. Ne zna ona sta znaci saslusati nekoga, ona samo zna da nju treba da slusaju. Sreca nekako prekidosmo, posvadjasmo se hvala Bogu. Tako pricljiva, tako osjetljiva, tako nalazi detalje da se uvrijedi, svadljiv borac za sebe, znaci zgadilo mi se tako zensko da sam se zakleo da me takva (pa ne znam kakvo ime dati takvim ljudima) nadam se nece prevariti u uvesti u neku vezu gdje cu ja sasvim sigurno poluditi od tog silnog pristiska takvih bez sumnje psihicki bolesnih mentaliteta. Ne znaci to da ja njoj zelim i trunku lose, ja samo zelim da sa njom imam relaciju fer medju ljudskih odnosa, ako mogu da kakvo dobro uradim za nju nije problem, ali distanca molim te od mene i NISTA vise. Zvala ona mene kasnije, kaze u ljutnji izbrisala moj broj pa me na facebooku pita da joj dam ponovo moj broj. Nemoj reko molim te, posvadjat cemo se opet. Sreca, ne dadoh joj broj a inace sam sažaljiv tip bio i gotovo nikada nisam govorio NE.
Eto, danasnja avantura sa konom
To je tortura.
Dešavalo se i meni, dok nisam uvela slušalice i muziku u ušima čim sam na ulici. Trebalo je nekih godinu dana da se svima pojasni ili da svi skontaju da uvijek slušam muziku. Sada se to svelo na ono kako je trebalo ostati od početka – zdravo za zdravo i perfekcija.
Ne trpim dugačke telefonske pozive koja god da je tema u pitanju. Pozivi služe da se stvar brzo riješi ili da se nešto organizuje, dogovori susret i sl. Za sve nadugo i naširoko dostupna sam isljučivo uživo.
Ja sam sažaljiv, ali sam poceo da pravim sve grublje i grublje granice. Sažaliti se i da kazem zrtvovati se mogu na insana kome je tesko, kome mogu pomoci, ko je željan da se promijeni, ko ne zna ali hoce da zna, ko ima osjecaj i za druge ljude itd. Al kad naidjes na mentalitet koji je ukorijenjen u tome kakav je, i nema namjeru da sebe ikada prilagodjava svijetu takve je najbolje izbjeci, ne mozes takvim ni pomoci, takvi su samo steta svijetu.
Ma, ne bih se ja upušala u kvalifikacije ko je šteta, a ko nije – jednostavno, slučajnost je da živimo blizu, nisi mi rodbina, nisi mi prijatelj, šta me imaš tušiti pričom u kojoj je galerija likova koje ne poznajem, onaj najgori oblik small talka sa milion riječi a ništa se ne kaže ili standardna neinventivna priča kako je država govno, sistem truo itd. Nikakve inspiracije, samo težina i uboga praznina, odvratno mi je to.
E, da mi priđe i ljudski kaže – znaš, ja sam sam/sama, dođi mi, prošetajmo na kafu da ti se ispričam, ponekada, da imam društvo – odvojila bih vrijeme pored svih obaveza, zašto da ne. Uključila se u priču, pomogla.
Taj isprazni small talk me zaista iritira. Mučan mi je.
Ma to sam i ja htio reci samo s malo vise duse nego ti. Ti bi mens cini odmah na giljotinu insana koji malkice vise prica ? Kuku meni Vasi imas li ti imalo duse ?