Pisao sam ranije kako je macak moje braticne neobicno bolestan. Eto danas mu je bio zadnji dan. Ne obcino je koliko covjeku moze biti zao za životinju. Ustvari, skonto sam da mene najvise rastuzi patanja, i zivotinja i ljudi, vise nego smrt. Sjecam se kad moj otac umro, meni je bilo teze kad je noc prije njegove smrti dosla hitna i rekla da on umire nego kad je umro. A kad je majka umrla najteze mi je bilo kad sam vidio to stanje bespomocnosti insana. Ono kad vidis da covjek vise ne vlada bilo cim u svom zivotu, potpuno bespomocan a jos je ziv i daje neke znake zivota. Ja nisam htio da se nesto puno rastuzim pred braticnom da je nebih jos vise nasekirao. I eto ova maca jadna koja se patila i patila i doktori nisu mogli pomoci pa je umrla.
Krug zivota, sto bi reko moj rahmetli tetak: to je kao kruske, stare opadaju a nove se radjaju.
Za macu tuzna violina
😢
Mal nenapisah bašumsagosom. Skontah bratić breselio
Tužno je to što si doživio to sa roditeljima. Ja se sjećam kad je moj otac bio iznimno slabo i stvarno je teško tome svjedočit. Otac mi je preživio tada, oporavio se i poživio još nekoliko godina prije nego je umro. Nije se prethodno patio pred smrt, umro je iznenada, mada nije bilo čudno jer je imao slabo srce. Hvala Bogu nije se patio. Ne znam kako je gledat kako neko vene i kopni pred očima ti, znam iz priča ljudi kojima su bliski ljudi umirali od raka da je jako teško. Nadam se da neću ni saznat kako je to.